Zašto treba Aleju zaslužnih građana počistiti

Comments

“Kada bi ljudi znali kako se postaje slavan,
Trgovi bi ostali bez spomenika”.
Branko Miljković (1934-1961)

Za sada, koliko je poznato ovome naivnom potpisniku, Aleja zaslužnih građana postoji samo u Beogradu, na Novom groblju, ali su u međuvremenu neka naselja koja drže do sebe, Novi Sad, na primer, istakla parolu “kad mogu oni, možemo i mi”.

Aleja zaslužnih građana umišljena je senka faraonskih piramida i kultno mesto na kome se sahranjuju “ličnosti iz raznih društvenih, političkih, kulturnih, sportskih i umetničkih oblasti — političari, glumci, generali, sportisti, književnici, naučnici, slikari, profesori Univerziteta, reditelji, vajari, novinari, lekari i drugi”, što novinarski tumači pojednostavljuju ocenom da se u toj vrsti nalaze “nosioci najviših odlikovanja Srbije, akademici SANU i počasni građani Beograda, kao i druge ličnosti koje su dale određeni doprinos iz svoje oblasti, ukoliko gradonačelnik Beograda odluči da im se dodeli mesto”.

Potraga za “drugima” iz obeju definicija, zvanične i novinarske, okončala se bezuspešno jer su izvan te preporučene liste, među ravno 800 (osamsto) sahranjenih u beogradskoj Aleji pronađena čak četiri privrednika, od kojih tri “učesnika”, odnosno nosioca partizanske spomenice 1941. godine i jedan “po ženine linije” kao “nosilice”.

Oni ostali, sve sam go zaslužnik, razvrstani su po sopstvenim zaslužničkim “zanimanjima”, makar neki od njih bili prepoznati kroz dve ili tri “zasluge” (možda i koju više):

• učesnici narodnooslobodilačke borbe, 290;
• lekari, 51;
• vajari, 14;
• slikari, 49;
• nosioci partizanske spomenice, 237;
• nosioci albanske spomenice, 4;
• glumci, 91;
• muzičari, 42;
• akademici, 119;
• fudbaleri, 15;
• generali JNA, 110;
• sportisti, 25;
• ostali iz JNA, 10;
• ordenonosci, 72;
• novinari, 43;
• publicisti, 19;
• pravnici, 61;
• ekonomisti, 12;
• istoričari, 7;
• kompozitori, 18;
• inženjeri, 11;
• dirigenti, 15;
• direktori, 62;
• kostimografi, 6;
• pevači, 23;
• televizionari, 6;
• političari, 119;
• reditelji, 32;
• nagrađivani, 209;
• književnici, 86;
• scenografi, 6;
• klaviristi, 2;
• urednici, 22;
• studenti, 3;
• filmadžije, 100;
• pesnici, 5;
• sudije, 5;
• revolucionari, 5;
• raspopovi, 2;
• koncertisti, 4;
• treneri, 18;
• kritičari, 12;
• arhitekte, 17;
• fizičari, 15;
• Vikipediji nepoznati – 223.

Bez obzira na ovoliku “zaslužnu” rascepkanost, lako se mogu prepoznati četiri “najzaslužničkije” grupe.

Najbrojnija je grupa nazvana “učesnici narodnoosobodilačke borbe”, sastavljena uglavnom od generala i ostalih revolucionara, dobrim delom svrstanih u “nosioce”, a manjim u “nagrađivane”:

• ona koja je u Srbiji tokom 1941. godine bila najprepoznatljivija po tome što je rušila strateški najosetljivije tačke: železničke stanice, pošte, železničke pruge, TT linije, tunele, rudnike, mostove;
• ona koja spaljivala crkvene, opštinske, sudske i pore­ske arhive, eda bi se ostvarilo komunističko obećanje da će po­sle rata svi biti jednaki, da se neće znati ko je vlasnik koje imo­vine, da neće više biti poreza, da se neće znati ko su roditelji a ko su im deca jer je “Komunistički mani­fest” propovedao ukidanje porodice, sve sa ciljem da se uništi srbska prošlost, da sve počne od istih tih “učesnika”;
• ona koje bi povremeno ubila pokojeg Nemca ne bi li oni “preživeli” za jednoga svog ubijenog streljali sto Srba, a za ranjenog pedeset, kao što se to zbilo sa Kragujevcem;
• ona koja, u skladu sa naredbom partizanske vrhovne komande od 27. decembra 1941. godine nije ratovala protiv okupatora jer su oni bili jaki, toliko da su svojom “jačinom” uspeli da, po sopstvenom priznanju, pobiju oko 300.000 lica. Nije ratovala ni protiv ustaša jer su njih podržavali i naoružavali oni “jaki”, ali je to njihovo zajedničko “neratovanje” koštalo Srbe više od milion glava – prema jednom saopštenju Srbske pravoslavne crkve, srbski ratni gubitak iznosio je “svega” 2,400.000 duša, od čega 650.000 u Bosni i Hercegovini, čiju je žrtvu jedan “visoki učesnik” opravdao tvrdnjom da je to bio “dug koji je srpski narod platio za zloči­načku politiku beogradskih vlastodržaca”.

Nešto je manje brojna grupa poznata kao “akademici”, osobe kojima je osnovno zaduženje da se ne mešaju u svoj posao; da je drukčije, srbski narod drukčije bi mislio o sebi i drukčije se odnosio prema srbskim poslovima. A to “drukčije” bitno bi se razlikovalo od onoga što je, u skladu s odlukama Berlin­sk­og kon­gresa 1878. godine, od­lučujuće uti­calo na “misaoni” i delatni odnos “intelek­tu­alne eli­te” u Srba pre­ma srb­skom kulturnom i istorijskom na­sleđu, srbskim pre­danjima i srbskom zaveštanju. Jer, da bi Sr­biji tada bila priznata (ude­lje­na) samostal­no­st, ključni za­htev zapadnih evropskih sila bio je da se Srb­i od­reknu svoje na­cionalne istorije i pri­h­v­a­te “na­učna” pravila uspostavljena u berlinsko­-beč­koj istorij­sk­oj ško­li, zvanoj i nor­dijska, pravila kojima su i do tada “uvo­đeni u re­d” Srbi školovani na evropskom zapadu. A da bi preuzete (nametnute) obaveze mogle biti is­pu­njene do kraja, na tom “novom ta­la­su tre­z­ve­nosti i po­litike re­a­li­zma” morali su se naći ne baš brojni tada­šnji srbski in­telektualci po čijim je receptima nova “srpska nauka” krenula sa sv­e novijim “kritičkim” pri­čama o srbskoj pro­šlosti, pričama u kojima nije bilo mesta ni za narodno preda­nje, ni za ona znanja ko­ja su do tada bila poznata u srbskoj is­to­rijskoj nauci, isto kao ni znanja objektivnih istoričara sa strane. Pod ut­i­cajem te i takve škole, u delu srb­skog naroda okrenutog tako­zv­a­nim evropskim vrednostima počela je tada da se ne­guje lo­gika do­kazanih srbskih nepri­ja­te­lja, po ko­j­oj srbski narod n­e treba da se bavi nacionalnom prošlošću, već treba da se ok­r­ene budućno­sti. Tu istu lo­gi­ku, i u našem vreme­nu, sa­da još žešće, “pre­poručuju” isti ti srb­ski neprijatelji, a intelektualci po­t­e­kli iz srbskog na­roda zdušno se trude da je na­metnu sopstvenom narodu, nešto kroz školski sistem a nešto pu­tem najrazli­čiti­jih “teorijskih” pri­ti­sa­ka na podsvest srbski­h ljudi, naročito pu­tem sred­stava masov­nog opštenja.

Drukčije ne može ni biti kad “glavni akademik” (a čini se da u tome nije usamljen jer su ga podržali i neki “njegovi članovi”) uporno vrti “misao” da je istorijska istina o Kosovu i Metohiji kao jednom od izvornih delova Srbske Zemlje – samo opsena, te da se te Svete Zemlje treba “dostojanstveno” odreći.

Da se “nezaslužni” srbski svet ne bi opterećivao pitanjima kolike su i kakve “zasluge” pojedinih “zaslužnika”, oni koji su “ovako ili onako” prisvojili vlast uspeli su da im podmetnu treću skupinu “zaslužnih”: pevače, glumce, reditelje, dirigente, režisere i razne druge muzikante, zadužene da im igrom i pesmom, “hlebom i cirkusom” (panem et circenses), suze i vidno polje i misaoni krug, toliko da su srbski nacionalni interesi, ponajpre dugoročni, izjednačeni sa “devetom rupom na svirali”.

Na političare kao zaista brojnu “zaslužničku” grupu (ovde slučajno stavljeno na četvrto mesto) ne treba previše trošiti reči budući da danas svako ko je potpisao pristupnicu nekoj stranci ili partiji sebe smatra političarom, a mogućnost da neko od takvih bude gurnut u stranačku skupštinu kao izbor svoje partije ili stranke – nipošto kao narodni poslanik – takvog “političara” pretvara u državnika. A državnike ne treba upetljavati u ovu sokačku priču jer, kako je to pisao moj drug Njegoš, državnička dela “pokoljenja sude”, a ne neki tamo gradonačelnik, makar koliko velik bio.

Ali, zato, među zaslužnima nema “nekih” kojima bi tamo bilo mesto “po prirodi stvari”.

Među “alejanerima” nije zapažen bar jedan jezikoslovac, možda zbog toga što “odlučni” gradonačelnici nisu imali od koga da čuju da je Družtvo Srbske Slo­vesnosti, osno­vano 1841. godine, sebi za obavezu postavi­lo “širenje nauke na srbskom je­zi­ku i usavršavanje srbskoga narodnog jezika”, te da je i Srbsko Učeno Druž­tvo, neposredni naslednik Družtva Srbske Slo­vesnosti, uzelo u zadatak “zanima­ti se naukama i veštinama, u koliko se one ponajbliže odnose na Srbstvo”. Mada, verovatnija je pretpostavka da su jezikoslovci u Srba, poznatiji kao lingvisti, pre skoro sedam decenija legli na ćiriličko-latiničku rudu sklepanu u nekom antisrbskom partijskom krugu, čime su “naučno” potpomogli naglom obezduhovljenju sopstvenog naroda. I kasnije, kada su ozbiljni znalci zatražili od slovenskih akademija (2007, u Sankt Peterburgu) da se otkače od laži koja je Ćirila i Metodija ustoličila kao izumitelje ćiriličkoga pisma, te da svoju nauku usmere na istinu o srbici, izvornom srbskom pismu, samozvana akademija nauka u Beogradu, navodno srbska, nije se oglasila. Nije ni moglo drukčije biti, kad se u njoj nalazi svega jedan slavista, a on rusist.

Ne nalazi se tamo ni jedna jedina Majka zaslužna za biološki ostanak srbskog nacionalnog bića, nema tamo neimara koji je ozidao domove zvaničnim zaslužnicima – i dok su vršljali ovozemaljskim svetom, i kad su stekli svoje “alejno” stanište, nema seljaka koji svojom njivom i svojim trudom održava i oplemenjuje živote i “zaslužnicima” i “ostalima”, nema učitelja, nema graditelja putne mreže, nema uličnog čistača koji svojim metlom i štapom za kupljenje otpadaka čuva zdravlje svih koji ulicu poznaju isključivo kao “prirodnu pojavu”, nema majstora koji održava priručne sprave od koristi i “zaslužnima” i “ostalima”…

Za sve takve, ali i one koji su preskočeni prethodnim nabrajanjem, neposredna je uvreda i to što se među “zaslužnima” nalazi i nemala grupa onih koji su i za “Vikipediju” ostali nepoznati, ali su, po prilici, bili poznati beogradskim gradonačelnicima zvanično zaduženima da odlučuju o tome ko je “zaslužan”.

Osmotri li se sve to, i još ponešto od nepomenutog, ali uporedivog sa dovde izloženim, preporučljivo bi bilo da društvo koje sebe smatra ozbiljnim, ukine svoje poluvekovno “alejarenje”. Ono što je nastalo u tome međuvremenu, valja sačuvati kao ružan spomenik jednome krupnom ljudskom promašaju.

Najmanje po tome što “zaslužnog” pokojnika odvaja od porodice, a istu tu porodicu krnji.

Ilija Petrović – istoričar www.ilijapetrovic.com