Novi zakon u državi Bruneji (2013) stupio je na snagu 3. aprila 2019. godine.
Novi kodeks predstavlja „ozbiljnu pretnju osnovnim ljudskim pravima i diskriminiše najugroženije grupe u zemlji, uključujući decu, žene i verske i seksualne manjine“, izveštavaju liberalni zapadni mediji. Isti mediji dalje kažu:
„Mnoge odredbe kodeksa krše obaveze Bruneja prema međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima čiji je Bruneji potpisnik i međunarodnom običajnom pravu. Bruneji je država potpisnica Konvencije o pravima deteta (CRC) i Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (CEDAV). Bruneji je potpisao, ali još nije ratifikovao, Konvenciju protiv torture i drugih okrutnih, neljudskih ili ponižavajućih postupaka ili kažnjavanja. Kao država članica Ujedinjenih nacija, Bruneji se obavezao da će poštovati Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, čije se odredbe smatraju da odražavaju međunarodno običajno pravo.
U svetlu osnovnih prava obuhvaćenih krivičnim zakonom, o kojima se govori u nastavku, i međunarodnih obaveza Bruneja u vezi sa ljudskim pravima, stoga snažno apelujemo na vladu Bruneja da:
Odmah ukine Krivični zakon iz 2013;
Osigurati da su sve odredbe krivičnog zakona u skladu sa međunarodnim pravom o ljudskim pravima; i
preduzme neophodne korake za ratifikaciju Konvencije protiv torture i drugih okrutnih, nehumanih ili ponižavajućih postupaka ili kazni; Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima; i drugi osnovni sporazumi UN o ljudskim pravima.
Ovaj dokument ističe najteža kršenja međunarodnog prava ljudskih prava krivičnim zakonom.
Pravo na život
Brunejski krivični zakon propisuje smrtnu kaznu (kamenovanjem) za takozvane zločine zina, ili seksa između nevenčanih parova (članovi 68 i 69), i livat, ili analni seks (član 82). Zina je zabranjena između muslimana ili parova u kojima je jedan partner musliman, dok se kriminalizacija i kažnjavanje livata odnosi na sve osobe bez obzira na njihova verska uverenja.
Pravo na život je sadržano u članu 3 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Samovoljno lišavanje života apsolutno je zabranjeno međunarodnim pravom. U tumačenju prava na život, Komitet UN za ljudska prava, u svom Opštem komentaru br. 36, navodi da se „ni pod kojim okolnostima smrtna kazna ne može primeniti kao sankcija protiv ponašanja čija sama kriminalizacija krši Pakt“ – uključujući preljubu i homoseksualnost. Prema međunarodnom pravu, zadržavanje smrtne kazne za takva „prestupa“ smatra se oblikom proizvoljnog lišenja života.
Kao očigledan odgovor na ogroman globalni protest protiv novog krivičnog zakona, 5. maja 2019, sultan Bruneja je rekao da je Brunej usvojio „de facto moratorijum na izvršenje smrtne kazne“ i da će se to odnositi i na slučajeve prema njegovom šerijatskom kaznenom zakonu Bruneja iz 2013. godine, uključujući analni odnos i seks između nevenčanih parova, između ostalog. Osim što se ne bavi širim pitanjima ljudskih prava u krivičnom zakonu, o kojima se govori u nastavku, de facto moratorijum na smrtnu kaznu bi i dalje omogućio sultanu da obnovi smrtnu kaznu u bilo kom trenutku.
Tokom Univerzalnog periodičnog pregleda Bruneja u Savetu UN za ljudska prava 10. maja 2019, ministar spoljnih poslova Bruneja je izjavio da je zabrana sporazumnog istopolnog ponašanja „da se osigura da su takvi postupci uzdržani i ograničeni na privatni prostor.“ Ovo je očigledno lažna tvrdnja, jer slovo zakona jasno inkriminiše istopolne seksualne radnje privatno. Tekst Krivičnog zakona ne pravi nikakvu razliku između sporazumnih istopolnih radnji privatno i javno – tvrdnja ministra spoljnih poslova je u suprotnosti sa odredbama Krivičnog zakona.
Zadržavajući zlonamerne odredbe u zakonu, Bruneji grubo krši svoje međunarodne pravne obaveze, prema sporazumima o ljudskim pravima i međunarodnom običajnom pravu, da poštuje pravo na život.
Prava deteta
Novi krivični zakon propisuje krivičnu odgovornost i odgovarajuće kazne – uključujući kamenovanje, bičevanje i zatvor – deci koja su stekla pubertet, koja se nazivaju „balig“. Deca koja su starija od 15 godina i koja se smatraju zdravom razumom (koji se nazivaju „mulkalaf“) podležu smrti kamenovanjem zbog preljube ili silovanja. Deca za koja se smatra da su dovoljno stara da znaju razliku između ispravnog i pogrešnog, koja se nazivaju „mumaiz“ i koja se po šerijatu tradicionalno tumače da imaju oko 7 godina, mogu biti kažnjena bičevanjem.
Član 40. Konvencije o pravima deteta zahteva od država da „priznaju pravo svakog deteta za koje se tvrdi da je, optuženo ili za koje je priznato da je prekršilo krivični zakon, da bude tretirano na način koji je u skladu sa unapređenjem osećaja deteta za dostojanstvo i vrednost.” Dalje, član 37 izričito zabranjuje nametanje bilo kakvog oblika mučenja ili drugog okrutnog, nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja deci, a član 19 obavezuje države da „zaštite dete od svih oblika fizičkog ili psihičkog nasilja“. Konkretno, CRC apsolutno zabranjuje izricanje smrtne kazne za radnje koje su počinile osobe mlađe od 18 godina. Komitet za prava deteta, koji daje merodavne smernice o Konvenciji o pravima deteta, takođe je zaključio da svaki oblik telesnog kažnjavanja krši principe maloletničkog pravosuđa iz člana 40. konvencije i pravo deteta na slobodu od svih oblici nasilja.
Odredbe ovog krivičnog zakona koje zadržavaju smrtnu kaznu za dela počinjena ispod 18 godina zabranjene su Konvencijom o pravima djeteta i međunarodnim običajnim pravom. Takođe su zabranjene odredbe koje dozvoljavaju kamenovanje, bičevanje ili bičevanje dece, kao i odraslih.
Zabrana mučenja i drugog zlostavljanja
Prema Krivičnom zakonu države Brunei, seks van braka i analni seks kažnjivi su kamenovanjem do smrti (članovi 69 i 82). Krivični zakon takođe propisuje da pljačka („hirabah“) podleže višestrukim amputacijama, uključujući desnu ruku i levu nogu (članovi 62-63), a krađa („sarikah“) podleže amputaciji desne ruke za prvi prekršaj a leva noga za drugi prekršaj (čl. 52 i 55). Ove kazne po međunarodnom pravu predstavljaju mučenje.
Ostale odredbe obuhvataju oblike telesnog kažnjavanja koji krše zabranu okrutnog, nehumanog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, i mogu predstavljati mučenje. Relevantne odredbe uključuju:
seks van braka – 100 udaraca bičevanjem, pored moguće smrti kamenovanjem (članovi 68 i 69)
konzumiranje alkohola – 40 udaraca bičevanjem (primenjivo samo za muslimane) (član 74)
silovanje – 100 udaraca bičevanjem, pored moguće smrti kamenovanjem (član 75 i 76)
lezbejski seks – 40 udaraca bičevanjem (član 92)
lažna optužba – 80 udaraca bičevanjem (član 95 i 98)
Zabrana po međunarodnom pravu mučenja i drugih surovih, neljudskih, ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje je apsolutno. Ugrađena u član 5 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i više međunarodnih i regionalnih ugovora o ljudskim pravima, zabrana mučenja odražava međunarodno običajno pravo i smatra se jus cogen normom, što znači da nijedan ugovor ne može zameniti zabranu. Upotreba kamenovanja ili amputacije kao kazne predstavlja oblik mučenja i predstavlja okrutno, nehumano ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje.
Sloboda izražavanja
U krivičnom zakonu Bruneja, nekoliko odredbi predviđa krivičnu kaznu za dela koja krše pravo na slobodu izražavanja. Kodeks izriče smrtnu kaznu za uvredu ili klevetu proroka Muhameda (članovi 63, 76 i 220) od strane muslimana i nemuslimana.
Zakon takođe kažnjava i izriče krivičnu odgovornost za „nepristojno“ oblačenje i oblačenje odeće suprotnog pola (čl. 197. i 198.), čime se samovoljno ograničava sloboda izražavanja i sloboda udruživanja, kao i prava na privatnost, i predstavlja oblik diskriminacije po osnovu rodnog izražavanja.
Krivični zakon takođe inkriminiše otpadništvo (koji se naziva „irtidad”) – uključujući dela kao što je izjašnjavanje sebe kao boga ili proroka; iskazivanje prezira prema proroku Muhamedu; ismejavanje (ismejavanjem, oponašanjem, ismejavanjem i uvredama) Kurana, hadisa (narativni zapis o Muhamedovim izrekama i običajima) i obaveznih stvari u vezi sa idžmom (obično se odnosi na konsenzus i dogovor u vezi sa islamskim zakonima); i odricanje od islama (članovi 108, 109, 110, 111 i 112). Krivični zakon inkriminiše radnju izdavanja bilo kakvih publikacija u suprotnosti sa hukum siara (zakoni bilo koje sekte koje sud smatra važećim) (član 213); kažnjava sve radnje „dostavljanja ili davanja publikacija koje se odnose na veru koja nije islam“ – čak i ako to lice samo zahteva, to lice podleže kazni (član 214); i kažnjava upotrebu reči rezervisanih za islam za izražavanje bilo koje „činjenice, verovanja, ideje, koncepta, akta, aktivnosti, [ili] materije“ u vezi sa drugim religijama (član 217).
Prema međunarodnom pravu, pravo na slobodu izražavanja garantuje svačije pravo da „zadrži mišljenje bez mešanja da traži, prima i prenosi informacije i ideje putem bilo kog medija i bez obzira na granice“. Ova osnovna norma ljudskih prava, koja odražava međunarodno običajno pravo, nalazi svoj izraz u članu 19 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i mnogim drugim instrumentima o ljudskim pravima.
Međunarodno pravo zabranjuje da bilo koji zakon diskriminiše određene religije ili uverenja, ili njihove pristalice u odnosu na druge, ili verske vernike u odnosu na nevernike. Takođe je nedopustivo da se zabrane u domaćim zakonima koriste za „sprečavanje ili kažnjavanje kritike verskih vođa ili komentara verske doktrine i načela vere“.
Gore navedene odredbe krivičnog zakona predstavljaju proizvoljno mešanje u pravo na slobodu. izražavanja i diskriminacije nemuslimana kršeći međunarodne pravne obaveze Bruneja.
Sloboda veroispovesti
Krivični zakon Bruneja sada predviđa krivične kazne za dela propagiranja bilo koje vere osim islama muslimanima ili osobama bez vere (član 209), izlaganje muslimanske dece drugim religijama (član 212), ubeđivanje muslimana da promene veru (član 210), ubeđivanje nevernika da sledi religiju koja nije islam ili da ne voli islam (član 211), i zanemarivanje ili suprotstavljanje islamskim verskim autoritetima (član 230), između ostalog. Krivični zakon takođe kažnjava svaki pokušaj ili pomoć u vezi sa gore navedenim ponašanjem. Sve ove odredbe stavljaju nemuslimanske vernike i nevernike uopšte u nepovoljan status i ozbiljno ograničavaju njihovu slobodu veroispovesti kršeći međunarodno pravo o ljudskim pravima.
Međunarodni zakon o ljudskim pravima obavezuje vlade da svima priušte pravo na slobodu veroispovesti. Ovo pravo, sadržano u članu 18 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, uključuje slobodu promene vere ili uverenja i ispoljavanja svoje vere ili uverenja u nastavi, praksi, bogosluženju i obredima. Ovo pravo uključuje i pravo da se bude vernik ili nevernik.
Tokom 2010. godine, tokom nastupa Bruneja na Univerzalnom periodičnom pregledu (UPR) u Savetu UN za ljudska prava, vlada se obavezala da će u potpunosti poštovati slobodu veroispovesti i da „uvoz verskih materijala ili svetih spisa bez obzira na bilo koju veru nije zabranjen“.
Komitet UN za ljudska prava je u opštem komentaru naveo da su „svi oblici mišljenja zaštićeni pravom na slobodu mišljenja i izražavanja, uključujući mišljenja „političkog, naučnog, istorijskog, moralnog ili verskog mišljenja“. Dakle, pored povrede slobode veroispovesti, ove restriktivne odredbe krše i pravo na slobodu mišljenja i izražavanja.
Prava žena
Novi krivični zakon ima širok spektar odredbi koje diskriminišu žene i devojke. On kažnjava vanbračni seks i kao kaznu nameće smrt kamenovanjem (članovi 61-81). CEDAV komitet je primetio svoju zabrinutost da su žene u Bruneju „neproporcionalno pogođene kaznama za ‘zločine’ koji uključuju seks, i da su u većem riziku da budu osuđene za preljubu i vanbračne odnose, zbog diskriminatorne istražne politike i odredbi o odmeravanju dokazi.” Štaviše, uski standardi dokazivanja potrebni za dokazivanje silovanja mogu odvratiti žrtve silovanja da se obrate vlastima jer bi mogle da rizikuju da budu optužene za zinu. Dakle, pored kršenja zabrane torture i drugih okrutnih, neljudskih i ponižavajućih postupaka ili kažnjavanja, izricanje smrti kamenovanjem za vanbračne seksualne odnose takođe krši zakonske obaveze Bruneja da osigura jednakost pred zakonom prema CEDAV-u i međunarodnom običajnom pravu.
Krivični zakon dalje inkriminiše abortus ili namerni pobačaj, ili izvođenje ili „podsticanje“ abortusa ili namernog pobačaja, kažnjivo novčanom kaznom i kaznom zatvora do 10 godina (članovi 158-163). Izvršenje „neposredne blizine” (koji se naziva „khalvat”) – kohabitacija ili zajednički život u vanbračnom kontekstu – takođe je kriminalizovano i kažnjivo zatvorskim kaznama (član 196).
Mnoge druge odredbe krivičnog zakona krše prava žena. Relevantne odredbe uključuju:
podsticanje muškarca ili žene muslimanke na razvod ili zanemarivanje bračnih obaveza (član 199)
sprečavanje bračnog para muslimanskog para u zajedničkom životu (član 200)
navođenje muslimanke da napusti bračni dom (član 201.)
privlačenje muslimanke da napusti svoje roditelje ili staratelja (član 202)
navođenje neudate muslimanke da ostavi starateljstvo nad roditeljima ili staratelju (član 203)
Obaveštenje državnog tužioca iz decembra 2018. trenutno je isključeno iz primene člana 94, koji kažnjava trudnoću ili vanbračno rađanje sa zatvorsku kaznu.
Ove odredbe diskriminišu žene i krše širok spektar njihovih prava prema međunarodnom pravu o ljudskim pravima. Kao potpisnica Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena, Brunej ima međunarodnu pravnu obavezu da preduzme sve neophodne mere da eliminiše sve oblike diskriminacije žena i da preduzme „sve odgovarajuće mere, uključujući zakonodavstvo, kako bi osigurao puni razvoj i napredak žena, u cilju garantovanja ostvarivanja i uživanja ljudskih prava i osnovnih sloboda na osnovu jednakosti sa muškarcima.“ CEDAV nalaže vladama da preduzmu sve neophodne mere da eliminišu „predrasude i običaje i običaje i sve druge prakse” koje se protive ravnopravnosti muškaraca i žena. Štaviše, CEDAV obavezuje vlade da garantuju jednakost između muškaraca i žena pred zakonom iu kontekstu braka i porodičnog života.
Prava seksualnih i rodnih manjina
Brunejski krivični zakon diskriminiše i predstavlja ozbiljne pretnje lezbejkama, gej, biseksualnim i transrodnim (LGBT) osobama.
Svaki oblik analnog odnosa je kažnjiv kamenovanjem do smrti (članovi 82, 85 i 86). Ova odredba se odnosi i na muslimane i na nemuslimane. Svaki oblik seksualnog ponašanja između žena (lezbejstvo, koji se naziva „musahaka“) kažnjava se sa do 40 udaraca bičevima i kaznom zatvora do 10 godina (član 92). Članak se odnosi na lezbejske radnje između muslimana ili između nemuslimanke i njenog muslimanskog partnera.
Ove odredbe krše pravo na privatnost i jednakost pred zakonom, a kaznama krše pravo na život i zaštitu od torture i drugog zlostavljanja.
Krivični zakon takođe inkriminiše nesaglasno rodno izražavanje, kažnjavajući „svakog muškarca koji se oblači i predstavlja kao žena ili svaku ženu koja se oblači i predstavlja kao muškarac na bilo kom javnom mestu“ (član 198) zatvorom i novčanom kaznom. Zabranjeno je i „nepristojno ponašanje“ u javnosti, koje uključuje svako delo koje bi moglo „doneti loš uticaj“ (član 197.). Oba člana se primenjuju i na muslimane i na nemuslimane. Ove odredbe, osim što krše slobodu izražavanja i udruživanja, ugrožavaju i pravo na privatnost transrodnih i rodno nekonformnih osoba.
U vreme kada mnoge zemlje dekriminalizuju sporazumno istopolno ponašanje, Bruneji se pridružio sedam zemalja koje kažnjavaju homoseksualne radnje po dogovoru smrtnom kaznom. Ove odredbe ne samo da krše zabranu mučenja i drugog okrutnog, nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, već i krše osnovna prava seksualnih i rodnih manjina.
Primena Krivičnog zakona na nemuslimane i državljane koji nisu državljani Bruneja i eksteritorijalna primena
U nekim pravnim sistemima izvedenim iz Kurana, šerijatski zakon se primenjuje samo na muslimane. Nasuprot tome, većina članova Brunejskog Krivičnog zakona se primenjuje i na muslimane i na nemuslimane.
Na primer, članovi 82 i 84, koji kažnjavaju analni seks između dva muškarca ili žene i muškarca, odnose se i na muslimane i na nemuslimane. Kazne za vanbračni seksualni odnos (član 69) i seksualne odnose između žena (član 92), primenjuju se u slučajevima u kojima su optužena dva muslimana ili musliman i nemusliman. Nemuslimani koji počine „khalvat“ – zajednički život, kohabitaciju ili privatno u neposrednoj blizini – kažnjavaju se zatvorom i novčanom kaznom (član 196). Svako, bez obzira da li je musliman ili ne, ko javno konzumira hranu, piće ili duvan pre zalaska sunca tokom islamskog svetog meseca Ramazana, suočava se sa kaznom zatvora i novčanom kaznom (član 195).
Ova krivična dela se odnose i na strane državljane u Bruneju, podvrgavajući ih smrtnoj kazni, mučenju i drugom zlostavljanju, kao i diskriminaciji na osnovu starosti, pola, verskog uverenja ili seksualne orijentacije. Član 184. Krivičnog zakona takođe propisuje da se krivična dela koja u inostranstvu počine državljanin ili stanovnik Bruneja mogu krivično goniti u Bruneju.“
