Sodom

Presstitutke – Udo Ulfkotte opisao kako novinari rade sve za novac

Udo Ulfkottea, nemački novinar je izdao 2014. knjigu “Kupljeni novinar” (Gekaufte Journalisten) o tome kako tajne službe upravljaju medijima – nestala je iz prodaje.

Foto: Udo Ulfkotte, nemački novinar koji je ubrzo nakon izdavanja knjige dožvieo “srčani udar”

Udo Ulfkotte je bio posebni izveštač u ratnim zonama. Radio je dugi niz godina za Frankfurter Allgemeine Zeitung i bio jedan od vodećih nemačkih novinara. Njegova razotkriva kontrolu američkih i nemačkih obaveštajnih službi nad medijima i kako se stvaraju vesti koje utiču na mišljenje javnosti o međunarodnim odnosima.

Knjigu su odmah bojkotovali čak i nemački mediji, jer su otkrivena imena i metode kojima su CIA i nemačke službe kupovali novinareuključujući i samog autora, koji je priznao da je to učinio kako bi ostvario brzu karijeru u novinarstvu. 

Uprkos tišini mainstream medija, knjiga Ulfkottea je ubrzo postala bestseller koja je uticala na javno mnjenje u Nemačkoj protiv rata u Ukrajini.

Podsećajući na celu priču, Charles Bausman citira članak kojeg je 31. jula prošle godine objavio Global Research, a potpisao James F. Tracy.

James Tracy objašnjava kako je engleski prevo knjige Ulfkottea “Kupljeni novinari – Kako CIA kupuje vesti”, te kako je, nakon mnogih odgoda, objavljena u maju 2017. Knjigu je objavila kuća “Next Revelation Press” američko-kanadske izdavačice Tayen Lane. Može se besplatno preuzeti ovde.

No, nakon objave je misteriozno nestala u celoj Severnoj Americi i Evropi, bez da su izdavači dali ikakvo objašnjenje.

U jednom trenutku knjiga je na Amazonu koštala i do 1300 dolara, koja više nego dobro ilustruje interes javnosti za ovu knjigu, bojkotovanu u domovini, a kasnije je cenzurisanu u engleskom izdanju za širu javnost.

Cela priča podseća na “Katoličku inkviziciju”, ali se ona događa u XXI stoljeću.

Kako je sve to išlo? (Ulfkottea govori u video transkriptu)

„Bio sam novinar već oko 25 godina i školovan sam da lažem, izdajem i javnosti ne kažem istinu. Ali, videći u nekoliko poslednjih meseci, kako nemački i američki mediji pokušavaju započeti rat u Europi, rat u Rusiji – to je tačka bez povratka – sada ću ustati i reći: „Nije bilo u redu što sam radio u prošlosti, manipulisao ljude, širio propagandu protiv Rusije i nije u redu što moji kolege čine i što su činili u prošlosti, jer su podmićeni da izdaju ljude, ne samo u Nemačkoj, već i u celoj Europi.“

Razlog za pisanje ove knjige je bio da se jako bojim novog rata u Europi i ne bih želio da opet imamo tu situaciju, jer rat nikad ne dolazi sam, uvek postoje ljudi koji stoje iza njega, koji guraju/podstiču rat i to nije samo politika, to su i novinari – i upravo sam napisao u knjizi kako smo u prošlosti izneverili/izdali naše čitatelje, samo da podstaknemo rat – jer ja to više ne želim. Sit sam te propagande, živimo u banana-republici i ne u demokratskoj zemlji gde imamo slobodu medija, gde imamo ljudska prava. Ako pogledate nemačke medijie, posebno moje kolege, koji iz dana u dan pišu protiv Rusa, koji su kako bi to učinili, podržani od strane transatlantskim organizacijama i S.D.-a. Eto, ja sam postao počasni građanin države Oklahome u SAD-a.

Samo ZAŠTO?

Samo zato što sam pisao proamerički. Bio sam podržan od „Centralne obavveštajne agencije“, od CIA.

ZAŠTO?

Zato jer sam trebao biti proamerički. Sit sam toga, ne želim to više raditi. Baš sam napisao knjigu, ne zbog novca (prouzrokovalo mi je puno problema), nego da je dam ljudima ove zemlje, Nemačke i Europe i celom svetu uvid u ono što se događa iza zatvorenih vrata.

Postavljeno pitanje
Da ima mnogo primjera za to. Ako samo idemo natrag u istoriju, u 1988. – ako potražite u svojoj arhivi, pronaći ćete da su u martu 1988., u Iraku, Kurdi bili otrovani plinom i to je poznato u celom svijetu. No, u julu 1988., mene su poslali u grad pod imenom Zubeida, koji se nalazi na iransko-iračkoj granici. To je bio rat između Iranaca i Iračana i ja sam bio poslat tamo da fotografišem kako su Iranci bili otrovani plinom – nemačkim otrovnim plinom, koji se zove lost i sariniperit (mustard gas), a proizveden u Nemačkoj. Bili su otrovani plinom i bio sam tamo da snimim fotografije kako su ti ljudi bili ubijeni otrovnim plinom iz Nemačke. Vratio sam se u Nemačku i tamo je u novinama bila samo mala slika, u „Frankfurter Allgemeine“ i samo jedan mali članak, bez opisa kako je neverovatno brutalno, kako nehumano, koliko strašno, bilo ubiti ljude nemačkim otrovnim plinom – samo nekoliko decenija nakon drugog svetskog rata.

To je bila situacija kada sam se osjećao zloupotrebljen što sam bio tamo samo da napravim dokumentarac, što je i učinjeno, ali mi nije bilo dopušteno vikati u svet ono što smo učinili iza zatvorenih vrata. U javnosti do danas nije dovoljno poznato, da su u gradu Zubeida, stotine hiljada ljudi bili ubijeni nemačkim plinom.

Sada se pitate što sam učinio za Obaveštajnu službu? Pogledajte molim, većina novinara koje vidite u svojoj zemlji, tvrde da su novinari – oni bi mogli biti novinari, evropski ili američki – ali mnogi od njih su poput mene u prošlosti, takozvano “neslužbeno pokriće” (unofficial cover), kao što to Amerikanci nazivaju. Ja sam bio “neslužbeno pokriće”. To znači – vi radite za „Obaveštajnu službu“, pomažete im ako oni žele da im pomognete, ali oni – ako ste/budete zatvoreni, ili ako su saznali da niste samo novinar, nego i špijun – neće nikada reći, „pa, to je bio naš dečko“, oni vas neće poznati. To znači “neslužbeno pokriće”. Dakle, ja sam im pomogao u nekoliko situacija i sada se osećam posramljen zbog toga, kao što se osećam posramljen zbog toga što sam radio za vrlo prestižne novine „Frankfurter Allgemeine“, jer sam bio podmićen od strane milijardera, podmićen od strane Amerikanaca, da baš ne izveštavam istinu, ali – dok sam se vozio autom za ovaj intervju, predstavio sam si, pokušao sam u mozgu zamisliti, što bi se bilo dogodilo da sam napisao pro-ruski članak u „Frankfurter Allgemeine“? Pa, ja ne znam šta bi se dogodilo, ali smo svi bili školovani da pišemo pro-evropski, pro-američki – ali molim, ne pro-ruski. Dakle, sada mi je jako žao zbog toga – to nije ono što ja razumijem pod demokratijom i slobodom medija. Jako mi je žao zbog svega toga.

Nemačka je još uvek neka vrsta kolonije SAD-a. To vidite u mnogim tačkama, poput većine Nemaca koji ne žele imati nuklearne bombe u svojoj zemlji, ali mi i dalje imamo američke nuklearne bombe. Mi smo još uvek neka vrsta kolonije Amerikanaca i kada si kolonija, vrlo je lako prići mladom novinaru – i to je vrlo važno – preko „Trans Atlantic“ organizacija. Svi novinari iz jako poštovanih i prestižnih velikih nemačkih novina, časopisa, radio-emisija, TV-emisija, su članovi ili gosti tih velikih transatlantskih organizacija. I u tim transatlantskim organizacijama, pristupili ste tome da budete pro-američki i tamo nema nikoga tko dolazi do vas i kaže: “Evo, mi smo ‚Centralna obaveštajna agencija‘, da li bi želeli raditi za nas?” Ne, to se ne odvija na takav način.

Ono što te transatlantske organizacije čine, jeste da vas pozivaju na viđenje/posetu u SAD-u – oni plaćaju za to, plaćaju sve vaše troškove i ostalo – tako da ste podmićeni i postajete više i više korumpirani, jer vam oni omogućavaju i dobre veze. Vi ne znate da su te dobre veze bile recimo – „neslužbena pokrića“ ili službeni ljudi koji rade za CIA-u ili druge američke agencije – i tako se sprijateljite, mislite da su prijatelji, sarađujete s njima, oni vas pitaju „možeš li mi učiniti ovu uslugu, možeš li mi učiniti tu uslugu“ i tako je vaš mozak sve više i više ispran kroz ove momke i vaše je pitanje bilo: „Je li to samo slučaj s nemačkim novinarima?“

Ne, mislim da je to posebno bio slučaj s britanskim novinarima, jer imaju puno bliži odnos, to je posebnan slučaj i s Izraelcima, naravno s francuskim novinarima, s jednim delom – ne previše, kao s nemačkim i britanskim novinarima – to je isto slučaj kod australijskih novinara, novinara iz Novog Zelanda, iz Tajvana… pa tu su mnoge zemlje, poput Jordana, Oman sultanata… u mnogim zemljama se događa, gde nađete ljude koji tvrde da su ugledni novinari, ali ako pogledate iza njih, videćete da su lutke na koncu „Centralne obaveštajne agencije“.

Žao mi je što vas prekidam, dati ću vam jedan primer. Ponekad u vašu kancelariju dolaze obaveštajne agencije i žele da napišete neki članak. Dati ću vam jedan primer, ali ne od drugih stranih novinara, već od mene lično. Jednog dana je nemački ministar spoljne „Savezne obaveštajne službe“ (Bundes Nachrichten Dienst) – to je samo sestra organizacija „Centralnoj obaveštajnoj agenciji“, osnovana od strane američkih obaveštajnih agencija – došao u moju kancelariju u “Frankfurter Allgemeine” u Frankfurtu i hteo da napišem članak o Libiji i o pukovniku Muammaru Gaddafiju. Nisam apsolutno imao nikakvih tajnih podataka u vezi pukovnika Muammara Gadafija i Libije, ali oni su mi dali sve tajne podatke i samo su hteli da ja napišem taj članak i potpišem mojim imenom. Uradio sam to, no to je bio članak koji je bio objavljen u “Frankfurter Allgemeine” i koji je izvorno došao iz “Bundes Nachrichten Dienst”, iz “Nemačke spoljne obaveštajne agencije”. Dakle, da li vi stvarno mislite da je to novinarstvo? Članak napisan od Obaveštajne agencije?

Njegovu knjigu na engleskom “Kupljeni novinari” možete besplatno preuzeti ovde.

Kao što zaključuje Charles Bausman, Udo Ulfkotte je junak našeg doba koji je imao hrabrosti otkriti skandal plaćenih novinara, koji nisu ništa drugo nego sluge i najamnici finansijske oligarhije i moćnih interesnih skupina.

Usput, sve ovo se događa dok evropski mediji bruje o “slobodi medija”, koja je zajamčena u zapadnim demokratskim društvima, za razliku od Rusije i drugih zemalja u kojima ta sloboda ne bi bila “zajamčena” i ne postoji ona koju uživaju zapadni novinari.

Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.

NAJČITANIJE

Poželjno kopiranje i uzimanje sadržaja bez dozvole

Za sve informacije pišite nam na

office[at]i1info.net

Copyright © 2015 Flex Mag Theme. Theme by MVP Themes, powered by Wordpress.

To Top