Srbija

KONAČNO: Uskoro izlazi iz štampe knjiga dr Branislava Peranovića!

Portal I1 info imao je uvid u manji deo knjige “Iza šabačkih rešetaka” dr Branislava Peranovića, nepravedno osuđenog i utamničenog sveštenika i lekara prirodne medicine, koji je spasao više od 1300 života ljudi koji su bili narkomani i koje su svi otpisali, lažno optuženog za novodnu smrt narkomana kome je život spasio.

Foto: Dr Branislav Peranović / Serbian Art

Evo jednog isečka iz knjige:

Imao sam uvid u deo knjige “Iza sabackih resetaka” dr Branislava Peranovica koja treba da izadje iz stampe za 7-10 dana. Evo jednog zanimljivog dogadjaja iz njegovog zivota da se vidi kakvo je cudo od coveka Bog napravio u liku Branislava Peranovica:

“Vratih se trideset jednu godinu unazad, do 1982 (imao sam dvadeset četiri godine), kada sam isto ovako sunčajući se, ležao na ćebetu iza štale, ispod hrasta, grickajući kikiriki i pijuckajući crno vino, sa namerom da se pozabavim šahovskom teorijom, pripremajući se za predstojeće beogradsko šahovsko prvenstvo. Nisam se čestito ni smestio, kada sam začuo očajne jauke koji su dopirali ispod padine, sa puta, dole pored reke. Skočio sam na noge, ne znajući šta da radim. Posle nekoliko trenutaka zbunjenosti, najbrže što sam mogao, stuštio sam se nizbrdo kroz šumu, bos i odeven samo u kupaće gaće. Mislim da sam stigao za manje od pet minuta. Zatekao sam strašnu scenu. Dve čobanice su na livadi pored puta kukale i jaukale, a dvadesetak metara od njih, na sredini asfaltnog seoskog puta sve u krvi, kao mrtvo ležalo je dete od nekih četiri-pet godina. Desetak metara dalje stajao je kamiončić, a pored njega klečao verovatno vozač i glavom udarao o asfalt. Shvatio sam da je dete pretrčavalo put i stradalo od kamiončića.

Pritrčao sam detetu i video da je još živo, mada jedva. Lobanja je bila razbijena; učinilo mi se da vidim mozak. Nekim džemperom sam pažljivo uvio glavu. U međuvremenu je naišao još jedan kamiončić, kome sam preprečio put i primorao vozača da se zaustavi. Neke bake nisu htele da izađu, pa sam morao da budem malo grublji.

Nežno sam uzeo dete u naručje i uneo u kamion. Ubrzo smo stigli u Blatnicu, malo naselje udaljeno dva kilometra od mesta nesreće. Nažalost, u ambulanti mu nisu pružili nikakvu pomoć, već su, videći težinu povreda, pozvali taksi i poslali me sa detetom prema Tesliću, u gradsku bolnicu. Posle nekoliko stotina metara, uvidevši da će mi dete umreti na rukama, naredio sam taksisti da se vratimo nazad u ambulantu. Lekaru sam rekao da će mi dete umreti i da ne mogu sam da ga pratim do bolnice. Tako je i lekar pošao sa nama. Teslić je od Blatnice udaljen dvadeset četiri kilometra. Ne sećam se koliko smo putovali. Samo znam da je vozač vozio kao sumanut, a da je za to vreme lekar masirao dete i davao mu veštačko disanje. Nekako smo stigli u bolnicu. Nemam pojma kakvu su prvu pomoć detetu pružili. Uskoro su nas ubacili u vozilo hitne pomoći i uputili u dobojsku regionalnu bolnicu. Sa nama je krenula i neka starija medicinska sestra.

Nismo prešli ni desetak kilometara kada sam, na moj užas, uvideo da dete umire! Medicinska sestra je bila beskorisna, jer se nekako paralisala od straha. Tada je počela neka moja nespretna borba za detetov život. Celim putem sam detetu davao veštačko disanje i masirao maleni grudni koš, bojeći se da ga dodatno ne povredim. Ispred samog Doboja mislio sam da je gotovo, da smo bitku izgubili: dete je otezalo nožice i skoro da i nije disalo. Bio sam očajan, ali nisam odustajao. Vozač je bio svestan strašne drame. Sve vreme je vozio kao na reliju.
Nekako smo stigli u bolnicu sa jedva živim detetom. Hitno su ga negde odneli, a ja sam ostao u hodniku i tresao se, sav u dečjoj krvi. Valjda me je tek tad sustigao strah od mogućeg fatalnog ishoda. Kao da sam bio u blagom šoku. Nemam pojma koliko sam čekao, kada je izašao lekar i rekao mi da je dete zbrinuto, da je veoma teško povređeno, ali veruju da će preživeti. Rekao mi je da se operem i da idem kući. Zahvalio mi je za sve što sam učinio i pohvalio moj trud.

KAKO da odem kući?

Od kuće sam bio udaljen više od pedeset kilometara, praktično go i bez novca. Ambulantno vozilo se odavno vratilo u Teslić. Morao sam u spido kupaćim gaćicama, sav u mišićima, jer sam bio u vrhunskoj formi, dobojskim ulicama pored zapanjenih prolaznika da dođem do autobuske stanice. Bilo je neopisivo neprijatno. Na stanici gužva. Putnici me gledaju zabezeknuto i sa negodovanjem.

Na brzinu sam osmotrio oko sebe i prišao nekom lepo obučenom gospodinu, kratko mu objasnio šta se dogodilo i zbog čega ovako izgledam i zamolio ga da mi pozajmi novac za povratak kući. Bez reči mi je dao, odbivši da mu vratim. Nekako sam i kartu kupio. Međutim, vozač autobusa nije hteo da me praktično golog pusti u autobus. Smilovao se tek kada sam mu pokazao ostatke skorele krvi. Ušunjao sam se na sedište i skupio da budem što neprimetniji. Ipak, neka napirlitana gospođa, videvši me golog, glasno je ciknula i požalila se na omladinu…

Napokom sam stigao! Na brzinu sam popio nekoliko čašica bosanske brlje da se priberem.
A onda još jedan šok: dete oko kojega sam se trudio je Dragan, moj brat od tetke, rođene sestre moga oca, prvi rođak. Tetka ga je baš kasno dobila, čime tragedija postaje još veća.
Dragan je preživeo i trajno mi ostao veoma privržen…

Slava ti, Bože, za sve!

1 Comment

1 Comment

  1. Nikola says:

    NAPOKON!

Leave a Reply

Your email address will not be published.

NAJČITANIJE

Poželjno kopiranje i uzimanje sadržaja bez dozvole

Za sve informacije pišite nam na

office[at]i1info.net

Copyright © 2015 Flex Mag Theme. Theme by MVP Themes, powered by Wordpress.

To Top