Društvene mreže gore. Nikola Jokić MVP u NBA ligi, Vasilije Micić najbolji u Evroligi, Novak Đoković najbolji sportista sveta i u krug.
Kako kažu “dajte ljudima hleba i igara”. Ova rimska krilatica kao da se 2000 godina nije promenila kada je u pitanju naša kolektivna svest u Srbiji.
Čemu se mi radujemo i šta mi kačimo? Komentari koji govore za ove ljude da su sada ušli među “besmrtne”. Kakve crne besmrtne? Pa ako ćemo teološki Bog vas gleda odozgo i smeje vam se. Besmrtan si zato što si ubacio loptu u koš puno puta ili prebacio lopticu preko mreže?
Gladijatorske igre za hipnotisanu masu koje pomažu ljudima da zaborave na svoje probleme ili koje ih parališu do te mere da se ne bave onime što je bitno – svojom porodicom.
Zašto nije jedan samohrani roditelj ili roditelji koji su lepo i dobro vaspitali dete da budu MVP? Nisu li “najvredniji igrači” upravo danas na terenu oni ljudi koji nauče svoju decu da budu nezavisna, pametna, mudra, razborita i što je najbitnije zadovoljna i srećna sa sobom?
Zašto ne bismo dali plaketu svakom roditelji koji je dobro oženio svog sina ili čiju kćerku je udao tako da je njegovo dete sada i bez roditelja nezavisno srećno? 55%+ brakova puca, a mi umesto godišnjica i proslava bolje da slavimo barem desetogodišnjice braka – zašto? Zato što je prosek trajanja brakova sedam godina.
Došli smo do toga da svi su spremni za venčanje, a niko za brak i podizanje dobrih ljudi tj. dobre dece. Od čega nam zavisi naša budućnost? Od Đokovića? Od Jokića? Kakvi god da su oni momci – da li će vam oni kao faktori učini sutradan život boljim? Da li ćete njima ostaviti imanje? Da li ćete u njih pogledati poslednji put kada budete odlazili sa ovog sveta ili u svoj dete?
Manijakalno i potpuno nepromišljeno ponašanje našeg naroda se svelo na to da aplaudiramo nekim (često sportskim) idolima i da ih nazivamo najboljima zato što ne znamo za bolje. Ne znamo da treba da aplaudiramo svakog dana onom roditelju čije dete pita komšiju “da li treba pomoć sa kesama” ili koje ume da lepo kaže “dobar dan” i da vas pogleda u oči. Barem ovaj minimum za početak, a da ne govorimo o požrtvovanju, gostoprimstvu i rodoljublju kao skoro iščezlim osobinama poput dinosaurusa.
Kada počnemo da aplaudiramo tim ljudima i da ulažemo u te ljude onda ćemo možda nešto bolje stvoriti u ovoj zemlji. Do tada roditelji nikada neće biti MVP u Srbiji.
