Slavimir Stojanović Futro je grafički dizajner, kreativni direktor, ilustrator i vizuelni umetnik. Kao Nađin tata, za sajt Detinjarije govori o svom roditeljstvu.
Predstavite nam se kao tata?
Ćerka je jedino što sam, uz veliku pomoć moje Olje, stvarno napravio u životu. Ja živim od izmišljanja nepostojećih stvari, tako da je sve u poređenju sa stvorenim novim životom čista izmišljotina. Mislim da sam tata bio mnogo pre nego što sam to stvarno i postao u svojoj skoro četrdesetoj godini.
Od kuće sam otišao sa devetnaest godina i bio sam dugo svoj sopstveni tata, na sebi sam vežbao vaspitanje, vrlo često neuspešno. Sada uživam u svakom trenutku i odgovornosti koje roditeljstvo donosi, jer sam napokon preteranu pažnju i brigu za sebe mogao da prebacim na nekoga kome je ta pažnja suštinski potrebna.
Da li mislite da ravnopravno učestvujete sa mamom vaše ćerke u vaspitanju?
Mislim da je moja Olja daleko iznad, na vrhu te pramide. Tu sam i ja, svakodnevno, ali je njena pažnja, pogotovo sada na početku Nađinog tinejdžerskog doba presudna.
Dok je Nađa bila beba bio sam daleko angažovaniji u fizičkom i tehničkom smislu, zainatio sam se da ne budem prototip balkanskog ćaleta koji beži od tih obaveza, pa sam svakodnevno uživao u ritualima previjanja, kupanja i mirisanja bebeće kože.
Vremenom se moja uloga učvrstila u smislu podrške, motivacije, umetničke i izvršne produkcije, ali ipak konce svega toga vuče Olja. Kako to uspeva, s obzirom na veoma uspešnu korporativnu karijeru – uopšte mi nije jasno.
Koliko provodite vremena sa svojom ćerkom?
S obzirom da sam vlasnik svog malog Futro Design studija, koji se nalazi u prizemlju iste zgrade u kojoj živimo, uvek sam na raspolaganju šta god da treba, od vožnje na trening do celodnevnih cunjanja po gradu i sličnih akcija… a sada mi već nedostaje ritual zajedničkog odlaska u obdanište, pa kasnije u školu, gde smo Nađa i ja imali vremena da se na miru svakog dana ispričamo.
Olja takođe radi od kuće, tako da je Nađa uvek na dohvat ljubavi. Ja sam u njenom detinjstvu uglavnom bio zadužen za jutarnje i večernje aktivnosti, tu sam bio apsolutno posvećen i siguran sam da je to jedan od načina da dete bude redovno nasmejano i sigurno u sebe.
Koliko vremena je potrebno da se na kreativan način posvetite detetu?
Ponekad je dovoljno par minuta, da joj ispričate izmišljenu priču za laku noć koja će joj otvoriti maštu i omogućiti da i ona sama smišlja svoje priče. Isto je i sa crtanjem. Dovoljno je da vidi šta Olja i ja radimo da to postane normalan deo njene svakodnevice i njenih eksperimenata u traženju i pronalaženju sebe u sitnim zadovoljstvima.
Koliko vaš profesionalni život utiče na vaspitanje deteta?
Vaspitavanje sopstvenim primerom je nešto što je i Olji i meni prirodno došlo s obzirom da smo veoma angažovani na svojim poslovima. Sva sreća pa se Olja izborila, pre svega sama sa sobom, da joj posao ne zadire u vikend. Kada isključi kompjuter i posao se isključuje. Sa mnom je drugačije. Moj kompjuter u glavi se ne gasi nikad, čak i kada ceo vikend provedem nepomično na trosedu.
Ali, svi moji napori su usmereni na kreiranje boljeg sveta, za sve, uključujući naravno i naše dete. Neki deo tih procesa promišljanja i kreacije Nađa je već pokupila, a to je maksimum moje uloge kao primera. Recimo, kada smo otvarali našu malu Futro radnju, ili na otvaranjima mojih izložbi, njena uloga je za mene presudna, ona se u sve to kompletno uživljava i tako daje smisao svim mojim naporima.
Za nju i sa njom sam napisao i ilustrovao serijal dečijih slikovnica Avanture Singi Lumbe. Nađa je, u stvari, Singi Lumba, čista ljubav, čista inspiracija za tatu. Zbog nje sam napisao i svoj autobiografski roman Devet. Tako da je moj profesionalni život i te kako, do najsitnijih molekula, upleten u vaspitanje našeg deteta.
Šta vi kažete o poverenju između roditelja i dece? Da li postoji razlika u vaspitanju ženskog i muškog deteta?
Poverenje je to što u stvari vaspitanjem gradimo i dovoljan je sekund da se to naruši, ali i ako se desi, ljubav bi trebalo da bude ono što te nepravilnosti na vreme ispravi. Na žalost nemam sa čime da uporedim razlike u vaspitanju muške i ženske dece, imamo samo ćerku, ali mislim da bih sa sinom bio daleko oštriji. To sad lupetam na pamet, verovatno je ljubav ista samo su uzbrdice i nizbrdice drugačije raspoređene.
Možete li da opišete savršeno dete?
Nađa Stojanović. Na majku.
Kakav je vaš odnos prema društvenim mrežama?
Blizak. Mislim da su društvene mreže neizbežni deo svakodnevice i poslovno i privatno. Naravno, tajna je u kontrolisanju vremena, a pre svega, motiva.
Tu takođe vaspitavamo ličnim primerom, ako nemaš šta kvalitetno da okačiš što bi inspirisalo i nadahnulo druge i posledično stvaralo bolji svet i odnose u njemu, onda sačekaj, smisli, pa kači do mile volje. Najvažnije je ŠTA, a to je najteže, jer današnje generacije grcaju u estetskoj površini pitanja KAKO.
Naš gastro urednik je Nenad Gladić – Lepi Brka radi emisiju “Kuvajmo s decom ” sa dvanaestogodišnjom devojčicom Jojom, kroz ovu emisiju težimo da naučimo decu osnovnim kulinarskim veštinama. Kakva je situacija kod vas u kući (kuhinji) po ovom pitanju?
Mi u kući volimo, s vremena na vreme, nešto lepo da spremimo, pogotovo ako imamo goste. Nađa je oduvek bila sastavni deo tih akcija, nije nikada bila na telefonu ili ajpedu u svojoj sobi dok mi nešto zajednički radimo.
Taj deo integrisanja deteta je od presudne važnosti, a tu opet moram da skinem kapu svojoj kraljici Olji, kojoj je lakše bilo da motiviše za takve akcije ćerku nego oca, a to bez angažmana svih u kući nije ista lekcija.
Šta kaže vaše dete o vama kao tati?
Kaže da me ne bi menjala. I da uopšte nisam strog. I da voli sa mnom da crta i da ide u bioskop.
Koji je vaš savet nama po pitanju vaspitanja dece?
Sve dok ih volite više nego sebe – u redu je.
Da li se uloga tate po vama danas svela na “Tata kupi mi auto”?
Ni slučajno. Mama će da kupi auto. Tata će da ga, eventualno, smisli.
Izvor: Detinjarije.com
