Živeći u materijalizovanom svetu u kojem se prosto nameće priča o samostalnosti i nezavisnosti, žena se kao nekim zlim silama odvlači od njene velike i važne tradicionalne uloge koju je nekad imala.
Porodica polako gubi osnovnu funkciju i njena državotvorna uloga polako slabi i nestaje. Uticajem popularnih feminističkih trendova i svakodnevnih skrivenih poruka kome se društvo izlaže, ističe se individualizam kao nešto dobro i poželjno, pri čemu dolazi do razbijanja porodičnog poretka.
Nije uzaludno rečeno da kad porodica propadne, pripašće sve, a bez dobre žene, dobra porodica iz koje će nicati dobri ljudi, prosto nije moguća.
Dobra žena je stub i vrat jedne porodice. Na ženi je imetak i sposobnost da kao matica drži svoje pčele na okupu. Kao orao koje svoje ptiće svija u gnezdo. Greje ih svojim krilom, hrani pažljivo svakog isto, uči letenju, uči šta je to vetar i sa koje strane vreba neprijatelj.
Pre svega, dobra žena nastaje u dobroj porodici. Često se ta vrednost prenosi sa generacije na generaciju, iako, naravno, to nije uvek slučaj. Dobru ženu odgajili su dobra majka i dobar otac. Nije isključena ni varijanta da devojka sama doživi preobražaj iako nije imala uzore u kući, mada je to uvek i teža i ređa opcija…
Žena sve svoje vrline i karakterne osobine nasleđuje od njene majke, a narod kaže da devojka često izabira muža koji je karakterno najsličniji njenom ocu. To je karakteristično za pojedince koji su odrastali u jakim zajednicama. Evo jedne zanimljive anegdote iz naših starih vremena koja govori baš o tom uticaju porodice na devojku koja stasava za udaju:
Blažo Radojev rekao majci da je nauman da se ženi, a ona će njemu:
– Srećno ti bilo dabogda, ali prije no što se odlučiš, nešto me poslušaj.
– Šta majko?
– Prvo: pođi joj, sine, doma i viđi šta je otac u njenoj kući!
– A što to da gledam majko?
– Zato, jer što budeš vidio da je otac u njenoj kući danas – to ćeš ti biti sjutra u svojoj! I drugo, što se nevjeste tiče: gledaj da je imadne i za babu!
Onako kako su se njeni roditelji u bračnoj zajednici postavili jedno prema drugome umnogome definiše pogled na takav odnos u budućnosti koji će ta devojka da ima kada se ona bude udala. Naravno da ovo nije stereotip, ali treba ga svakako imati na umu.
U braku, pored toga što je žena mužu saputnik ona je i savetnik, zato ona mora biti mudra i odmerena pa je itekako važno da poseduje ove dve osobine. Svaki njen savet ili sugestija imaće veći učinak ukoliko je iznet sa puno ljubavi i smirenja.
Žena preuzima ulogu muškarca samo ako ga u tom trenutku ona nema pored sebe, a u svakom drugom slučaju ona je kao zamenik komandira. Obavlja važnu funkciju zamenika ali ne izdaje naređenja.
Postojale su situacije kada je žena morala da preuzme kormilo i reaguje onako kako se od nje ne očekuje. Da se postavi „muški“.
Ne može se reći da ranije nije bilo „tvrđih“ pristupa prema ženi, ali ona svakako nije neko kome je zabranjeno da govori i iskaže svoje mišljenje kako se to često pogrešno misli pogotovo za patrijahalno uređene zajednice, pa evo jedne priče koja potvrđuje to:
Kad je knjaz Nikola nailazio jednom preko Zagarača, iznijela mu je na put kablić mlijeka žena potkomandijera S.M. za koju je i knjaz bio čuo da je kao zanemarila svoga muža. Pa će joj prigovoriti: Pripazi ga, jadna ne bila, On je to zaslužio, pa da si tri puta mlađa. Pazi, ti, Gospodaru, kako ćeš uzeti od Turaka Spuž i Podgoricu, a ne kako ću ja čuvati muža – odgovori knjazu ova razborita žena.
Ovom odgovoru knjaz Nikola nije imao šta da doda, iz prostog razloga jer je žena bila u pravu. Svako treba da zna gde mu je mesto i žena ima puno pravo da podseti muškarca ukoliko on to zaboravi.
Pored muža i ona vodi brigu o porodici i čuva mir, i svojom smernošću trudi se da ni na koji način ne obruka domaćina i kuću, čuva čast i obraz kako svoj tako i ostalih članova porodice.
Kroz istoriju vidimo da su mnoge žene dostojanstveno ponele breme ratnih dešavanja, gladi, smrti muževa i sinova, noseći se kasnije uspešno sa problemima i čuvajući ugled domaćina i posle njegove smrti. Uzimajući prezime muža ona praktično prelazi iz jedne porodice u drugu. Napuštajući roditeljsku kuću ona podnosi veliku žrtvu jer se tamo vraća isključivo kao gost.
Oblačenje žene treba da bude skromno, pristojno i jednostavno, kako bi bila skrivena od pogleda drugih.
Žena je posvećena svojoj porodici i uvek ih stavlja u prvi plan, pažljivo neguje ličnost dece i hrani ih vrlinama, tka i vezuje njihove duše za nebo.
Uči ih tradiciji veri i kulturi. Šta je dobro a šta loše. Ona, brusi i kleše, uklanja ono nepotrebno kod dece. Podučava ih da sve što rade „sole“ sa ljubavlju, da čvrsto stoje na nogama i da ništa ne sme da poremeti zdrav odnos među svim članovima zajednice.
Majka vaspitava i uči decu i na njoj je velika obaveza u tom pogledu. Jezik kojim govorimo sa razlogom se ne zove „paternji“ nego maternji, od reči mater. Ona sve drži na okupu, hrani fizički, moralno i duhovno po ugledu na naše pretke.
Uvek spremna da podnese žrtvu za decu, da kidiše i da se bori za njih jer su deca najveće bogatstvo koje ona može da podari i porodici i široj zajednici. Koliko je njena uloga važna evo još jedne anegdote i to ni manje ni više nego iz „surove“ srpske Crne Gore:
U Vilusima, kraj Nikšića, živio je Todor Jovanov, dobar domaćin i čovjek od lijepe riječi. Žena mu, Stoja, ne gora među ženama. Na njihovu krsnu slavu, Svetoga Nikolu, došao i Savo Stevanov iz Krivošija.
– Todore, nadvisi Savov glas glasove ostalih, ‘oćeš mi reći jednu?
– Pitaj Savo.
– Šta je ovo Todore: imanja nemaš više no ja, kuća nemaš više no ja, konj ti nije bolji od moga, glas kod ljudi slab ne nosim, ali mi nešto ne ide ka tebe.
– Pravo si reka’, Savo. Imanje ti nije manje od moga, kuća nemam više no ti, konj ti je, možda, bolji od moga, glas ti je kod ljudi dobar i predobar, ali ti jednu rabotu nemaš k’o ja;
Ti nemaš Stoju, Savo!
Svedoci smo da je danas žena izgubila svoju ulogu, izjednačava se sa muškarcem i zahteva ista prava. Današnja žena je posvećena poslu, karijeri a tek onda ako ima mesta posvećuje se porodici koja u svakom smislu trpi zbog toga.
Na snazi je jedna vrste pobune u kojoj se akcenat stavlja na to da nije vredna da bilo šta trpi, da je sama sebi dovoljna i da niko nema pravo da se meša u njen život, već da ima pravo da živi kako želi pri čemu nanosi veliku štetu užoj i široj zajednici.
Ostaje nam da negujemo one prave ljudske vrednosti i principe kako ne bismo svoju dušu i duše svoje dece natapali našim greškama. Ljubav je ono što nam treba, a da je nešto ljubav znaćemo po tome da li je prati žrtva. Mi uporno bežimo i od ljubavi i od žrtve, valjamo se u blatu prolaznih stvari poganeći duše svoje. Ko će, ako ne žena to da ispravi uz nesebičnu pomoć ženika! Žrtva, samo žrtva i ljubav će na kraju pobediti sve!
Izvor: ognjistesrpsko.rs
