Tradicija

Kojim su se poslovima žene nekada bavile?

Mnogi ženski zanati koji su bili popularni u stara vremena, danas gotovo da ne postoje. Neki od njih nisu bili samo potreba, nego i lepa tradicija koja se prenosila na žensku decu. Evo nekih od najzastupljenijih.

Grnčarija

Foto: Shutterstock

Grnčarija rađena bez točka predstavljala je relativno jednostavnu izradu grnčarskih predmeta i nije imala značajnija umetnička obeležja.

Izrada posuda od pečene zemlje pripadala je ženama. Crepulje i vršnike za pečenje hleba smele su da prave samo udate žene, zbog čega je grnčarija rađena rukom poznata pod nazivom ženska keramika. Prilikom rada žene nisu smele da budu bremenite ili da imaju mesečnicu.

Za izradu ovih predmeta koristila se glina koja se vadila iz majdana. Pripremala se tako što se gazila, povremeno kvasila, prosejavala kroz vreće, a zatim se ostavljala da se prosuši.

Nije smela previše da se osuši, niti da bude suviše vlažna. Tako pripremljena zemlja se čistila od slame, pleve i druge nečistoće. Posle gaženja glina se mesila, povremeno kvasila vodom, a zatim ostavljala da se neko vreme prosuši.

U nekim mestima su se na otvorenom oblikovali kupi od predmeta koji su se pekli na vatri. Pečenje je trajalo više sati, a predmeti su pokrivani vrelim žarom i pepelom kako bi se pekli ujednačeno. Crepulje i vršnici su najčešće pravljeni u proleće ili na jesen.

Vezenje

Foto: Shutterstock

Pod vezom se podrazumeva način ukrašavanja tekstilne ili kožne podloge provlačenjem tekstilne ili metalne, odnosno kožne niti pomoću igle. Motivi dobijeni na taj način predstavljali su važan ukras na odeći i tekstilnom pokućstvu u tradicionalnoj kulturi Srbije.

U našem narodu vez je bio veoma važan i čest način ukrašavanja odeće i tekstilnih predmeta koji su se koristili u domaćinstvu. Materijali koje su vezilje koristile bili su: svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica.

U srpskom narodu rađen je i negovan narodni vez i on je predstavljao prevashodno ženski posao. Vezom je bila ukrašavana narodna odeća, i to najviše ženska. Predstavljao je ukras na odeći, ali je bio i pokazatelj društvenog statusa, materijalnog stanja, uzrasta, nacionalne pripadnosti.

Vezovi su rađeni pretežno vunenim koncem u više boja, a nekad i uz korišćenje metalne niti, šljokica, perlica. Belim vezom i njegovom najpopularnijom vrstom, šlingom ili šlingerajom, ukrašavali su se odeća, posteljina, peškiri, stolnjaci. Motivi su najčešće bili cvetni i radili su se po crtežu.

Žene su naročito vezle komade platna s mustrama kao što su: držači za češalj, ukrasne trake veza za policu, kuvarice sa vezenim tekstom i različitim scenama iz života koje su bile nezaobilazni ukras svake kuće.

Tkanje

Foto: Shutterstock

Nosioci domaće tkačke radinosti su takođe bile žene. One su izrađivale tekstilne predmete za opremanje domaćinstava: vunene prekrivke (ćilimi, šarenice, guberi), peškire, ćilime, slamarice, zavese, prekrivke za kolevke, posteljinu, kao i tkanine za izradu odevnih predmeta. Pored upotrebne funkcije (zaštita od hladnoće, nečistoće, sunca), ovi predmeti su imali i dekorativni karakter.

Tkanju je prethodio dug i složen proces prerade tekstilnih sirovina biljnog i životinjskog porekla (konoplja, lan, vuna, pamuk, niti svilene bube). Češljanjem na grebenima i udarcima, vlakna vune, konoplje i lana su se razdvajala i klasifikovala po kvalitetu, odnosno dužini, a zatim su se predenjem pretvarala u nit.

Najzastupljeniji način predenja bio je pomoću preslice i vretena. Nakon predenja, vuna se namotavala u kanure i na taj način ispravljala i pripremala za dalju obradu. Tekstilna nit se, zavisno od potreba, prepredala, odnosno udvostručavala. Ovako pripremljeno predivo se zatim bojilo.

Za boje su najčešće korišćeni različiti delovi biljaka: koren, stablo, list, plod. U njihove rastvore su se dodavale odgovarajuće kiseline, baze prirodnog porekla, kako bi se bojama obezbedila postojanost. Nakon bojenja, pristupalo se tkanju.

Tehnikom klečanja, koja se primenjivala i na vertikalnom i na horizontalnom razboju, tkali su se najraskošniji i tehnički najkomplikovaniji predmeti kao što su ćilimi.

Štrikanje

Foto: Shutterstock

Ručni rad – štrikanje odeće bio je još jedan ženski posao, a vremenom je postao i tradicija žena na selu. U srednjem veku štrikanjem su se bavile monahinje u manastirima. One su pravile odeću i poklanjale je siromašnima.

Vremenom se to umeće prenelo na sve krajeve sveta. Vešte ženske ruke su štrikale prave umetničke stvari, a vremenom su nastali i novi načini štrikanja.

Ljudi su gajili ovce kako bi došli do neophodnog materijala za štrikanje. Vuna se obrađivala na različite načine, od jednostavnog sušenja na suncu do mašinske obrade u moderno doba.

Štrikalo se kod kuće, dok se čuva stoka ili tokom zimskih večeri kada su žene išle jedna kod druge na posedak da zajedno štrikaju i druže se.

Igle za štrikanje su pravljene od različitih materijala: drveta, slonovače, životinjskih kostiju. U početku je štrikana odeća napravljena uz pomoć ovih igala i vune ili pamuka imala isključivo zaštitnu svrhu, da bi se mnogo vekova kasnije pažnja počela usmeravati i ka njenom lepom izgledu.

Šivenje

Šivenje je jedno od najstarijih tekstilnih umeća i većim delom je bilo zanimanje žena. Pre 19. veka je uglavnom imalo praktičnu svrhu.

Šivenje se koristilo za održavanje, jer je odeća bila skupa investicija za većinu ljudi, tako da su žene imale veoma važnu ulogu u produživanju dugovečnosti komada odeće.

One su često razmenjivale veštine u kojima su bile stručne, jer se sam proces pravljenja komada odeće od početka sastojao iz više koraka: tkanje, pravljenje kroja, rezanje, izmene i sl.

Šivenje je bilo jedno od retkih zanimanja koje je smatrano prihvatljivim za žene, ali ne i dovoljno plaćeno za pristojan život. Ponekad su morale da iznajmljuju šivaće mašine koje nisu mogle sebi da priušte. Šivaći pribor kao što su igle, pribadače i jastučići za pribadače bili su sastavni deo miraza mnogih nevesta.

Kućni porođaj

Foto: Shutterstock

Sve do pojave moderne medicine kućni porođaj je bio jedini način rađanja. Žene su se porađale same ili uz pomoć druge žene iz porodice ili komšiluka, koje su često koristile lekovite trave i amajlije. Кuće bi se pred sam porođaj zatvarale, a na prozore su se navlačile teške zavese i palile sveće.

Verovalo se da tamna, topla atmosfera štiti od zlih duhova. Žene su najčešće rađale ispred ognjišta, a spori trudovi ubrzavali su se pomoću lekovitih napitaka. U to vreme tradicija nije dozvoljavala da žene pregleda muškarac, pa su se lekari bavili samo hitnim slučajevima.

Oprema za bebe je bila oskudna i činile su je: vunena obloga, nekoliko lanenih košuljica, kapica i malo češljane vune za nogice. Beba je spavala u kolevci koja se zvala bešika, sa prostirkom od slame prekrivene komadom vunene tkanine i biljcem kao prekrivačem.

Imala je prečku koja je spajala uzglavlje i podnožje, a služila je da se na nju veže uže, kako bi je majka mogla nositi na leđima dok obavlja poslove van kuće.

A kako je to danas, pročitajte u tekstu – Ivana iz Beograda je dvoje dece rodila kod kuće – evo kako je to izgledalo.

Izvor: ognjistesrpsko.rs

1 Comment

1 Comment

  1. Fustic D says:

    Svaka cast ljudi na ovome!Ovo sto ste napravili je genijalno,da genijalnije nije moglo biti!!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published.

NAJČITANIJE

Poželjno kopiranje i uzimanje sadržaja bez dozvole

Za sve informacije pišite nam na

office[at]i1info.net

Copyright © 2015 Flex Mag Theme. Theme by MVP Themes, powered by Wordpress.

To Top