Zanimljivosti

Andrej Tkačov: Kakvi mi se ljudi sviđaju?

Sviđaju mi se ljudi koji se ne plaše da stare. To su pametni ljudi i ratnici. Bez treninga, bez liposukcija, ali s mislima u očima, s unucima, s konkretnim poslovima u rukama. Takvi se možda neće plašiti ni da umru. Premda smrt dolazi bez poziva, kapriciozna je i može da uplaši svakoga. Ali svejedno, ako čovek dočekuje starost bez histerije, to znači da ima nešto u duši.

Foto: Genadij Mihejev


Još mi se sviđaju ljudi oko kojih je čisto. Oko kojih je čisto u kući, čisto u dvorištu, čisto na radnom mestu. Gospod Bog je na upravljanje i odgovornost svakom čoveku dao malo parče zemlje i on na njemu treba da uvede i održava red. Ako vidiš da je unaokolo svinjac, to znači da je u ljudima isti takav svinjac.

Prljavština u mozgu i smrad u dubini srca neizbežno se ispoljavaju kroz gomilu praznih flaša unaokolo, brda papirića, bare razlivenih napitaka i natpise na tarabama. Održavanje reda na malom parčetu zemlje jeste manifestacija težnje ka unutrašnjoj čistoti ili predstavlja ispoljavanje već postojeće unutrašnje čistote, čak i relativne.

Sviđaju mi se ljudi koji mogu da začude, koji ne bacaju sve adute na sto u prvih pet minuta poznanstva. Misliš: čovek je jednostavan i krajnje običan. Čak ti nije ni zanimljiv. A on vremenom stalno otkriva nove i nove strane karaktera i očigledno je da ima mnogo takvih strana. Samo što ne ističe sve odmah i ne šepuri se besmisleno.

Dobri su oni koji rade nešto svojim rukama i ne samo da se ne boje svakog posla, već ga i vole. Dobri radnici su obično ćutljivi. Temeljan čovek ne voli da gubi snagu u razgovorima. On zna da ništa tako ne opustošava i ne iscrpljuje dušu kao jalovo i bespredmetno brbljanje. «Ili treba pričati priče ili se baviti poslom» – misli on i sviđa mi se zbog toga.

Još mi se sviđaju oni koji se u razgovorima ne hvale i ne žale. Znači, čovek nije zaljubljen u sebe. A čak i ako se oduševi i kaže o sebi više nego obično, on se postidi i trudi da promeni temu razgovora. Onaj ko ne priča beskonačno o sebi «voljenom» ume da sluša. Ume da sluša zato što zna: na svetu osim njega ima i drugih ljudi. I drugi ljudi mu u zgodnoj prilici izlivaju svoju dušu, zato što osećaju: neće im se smejati i neće ispričati drugima ono što je čuo.

Sviđaju mi se oni koji znaju meru u piću. Koji ne padaju pod sto i ne pretvaraju se u svinju i drugima to ne dozvoljavaju, koji ne traže avanture u pripitom stanju. Ovakav čovek je izbirljiv u pogledu društva i neće piti s bilo kim. Veoma mi se sviđaju takvi ljudi.

Još mi se sviđaju oni koji su pročitali mnogo knjiga, ne zato što to traži naučno zvanje, već zato što duša voli knjigu bez obzira na to što se čovek bavi najobičnijom profesijom.

Ako mi se takvi ljudi sviđaju to znači da postoje. Jer ne može meni ili drugom čoveku da se svidi ono što u prirodi ne postoji. Takvi ljudi postoje, i to je sigurno kao što je Bog svet! Ali ih nema mnogo, zato što ono čega ima veoma mnogo uvek gubi vrednost i prestaje da čudi. Kad bi zlato koštalo kao kamen, niko od njega ne bi pravio nakit i ne bi ga smatrao ekvivalentom novca.

Ljudi koji mi se sviđaju ima, iako bi moglo da ih bude i više. Svet mora da stoji na nečemu, tako da možda stoji na njima. Sviđaju mi se tašte o kojima zetovi govore s ljubavlju. I to se dešava. Ima sahrana na kojima zetovi ridaju za pokojnom taštom više nego rođene kćerke.

Ne fantaziram, govorim ono što sam video. Retko, ali sam video. Još sam video načelnike za kojima je na sahrani tugovalo na stotine potčinjenih. Žalili su toliko kao da su sahranjivali rođenog oca i tada sam shvatio nešto za šta još nemam reči.

Dešavalo mi se da vidim veoma pametne i pronciljive oči ispod oficirske šapke ili radničke kape. Ali viđao sam i ovnujske oči ispod profesorske ćele. Čin i zvanje ne igraju nikakvu ulogu kad je reč o duševnim svojstvima. Mislim da će se svi složiti.

Veoma mi se sviđaju oni koji vole i hvale ne samo svoje (porodicu, narod, etc.), ali su spremni da uče čak i od neprijatelja i hvale svakog ko to objektivno zaslužuje.

Takvi ljudi će čak i u ratu ukazati ubijenom neprijatelju poštovanje pre nego što će se pomokriti na njegovom grobu i za ovu plemenitost Bog će upravo takvim ljudima darovati pobedu.

Ima još mnogo takvih crta koje bi nam se sigurno svidele kad bismo umeli da ih primetimo. Ali se dobro krije, dobro živi u tišini i nosi second-hand. Možda ne obavezno second-hand. To sam rekao onako, usput, radi ilustracije skromnosti. Istinsko dobro kao remek-delo u slikarskoj galeriji štiti se tkaninom od zrakova sunčeve svetlosti pošto se i slike i istinsko dobro kvare od direktnih zrakova.

Čini mi se da će deca, ako im se da tema za pisanje «Kakvi ljudi mi se sviđaju», napisati ili izlizane fraze o teorijskom dobru ili otvorene gluposti o zvezdanoj prašini. Bilo bi dobro zadati ovu temu odraslima.

Oni bi morali da se zamisle o moralnoj problematici, da iskopavaju iz dubina podsvesti neko lično iskustvo, da ga analiziraju, počeli bi da razmišljaju srcem i da pišu ogrubelom rukom na papiru strašno ružna slova (jer, odvikli su se od pisanja).

To bi bilo veliko iskustvo. Kako ga uvesti? Kako primorati ljude da se odviknu od misli da razgovore o moralu treba voditi samo u školi sa žutokljuncima, a u odraslom životu, eto, niko više u moral ne samo da ne veruje, već svi odbijaju i da razgovaraju o njemu.

To je strašna greška. Odrastao čovek treba stalno da govori i da razmišlja na moralne teme, pošto se odrastao život u potpunosti sastoji od rešavanja moralnih zadataka različitog stepena složenosti.

Časna reč, zadao bih svima odraslima da pišu na temu «Koje moralne osobine najviše cenim». Ili «Od nedostatka kojih moralnih vrednosti patimo moja porodica i ja?» Zatim bih organizovao svenarodno razmatranje, nagrade za pobednike, novu fazu konkursa na drugu temu iz slične oblasti.

U medijima bi se pojavio ozbiljan projekat, koji bi ispunio etar i zbog kojeg se ne bismo stideli. Jer to je skoro isto što i rad na moralnu tematiku napisan sa zakašnjenjem.

Da su ovi radovi napisani blagovremeno ne bismo po isteku mnogih godina morali da vežbamo kaligrafiju i da razmišljamo o tome kako treba živeti iza bodljikave žice.

Dakle, svenarodni trud na pisanju zadatka na moralnu temu može se smatrati otvorenim. Ja sam svoj već napisao.

~ Protojerej Andrej Tkačov

Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.

NAJČITANIJE

Poželjno kopiranje i uzimanje sadržaja bez dozvole

Za sve informacije pišite nam na

office[at]i1info.net

Copyright © 2015 Flex Mag Theme. Theme by MVP Themes, powered by Wordpress.

To Top