Mladi đavo: I kako ste tolike duše dovukli u pakao?
Stari đavo: Strahom.
Mladi đavo: Izvrsna strategija, pouzdana i uvek aktuelna. Čega su se plašili? Mučenja? Rata? Gladi?
Stari đavo: Ne. Bolesti!
Mladi đavo: Zar se u to vreme niko nije razbolevao?
Stari đavo: Da, jesu!
Mladi đavo: Drugi nisu umirali?
Stari đavo: Jesu, umirali su i drugi.
Mladi đavo: Nije bilo leka?
Stari đavo: Pa bilo je.
Mladi đavo: Ne razumem!
Stari đavo: Pogrešno su mislili, da jedino što trebaju čuvati je životić kojeg imaju pod cenu svega ostalog!
Nisu se grlili, pozdravljali, odrekli su se svakog ljudskog kontakta, svega ljudskog!
Novca im je ponestalo … izgubili su posao, potrošili ušteđevinu ali i dalje verovali da su sretni makar više nisu mogli raditi i zarađivati za hleb!
Pamet im je lapila … Danas bi im mediji rekli jedno, sutradan drugo, a oni bi i dalje verovali sve što čuju!
Odrekli su se ličnih sloboda… Iz kuća nisu izlazili, nisu šetali, nisu posećivali rođake i rodbinu!
Svet se pretvorio u ogroman koncentracioni logor dobrovoljnih zatvorenika!
Prihvatili su sve! Sve, samo da bi osigurali svojim jadnim životićima dan više.
Bilo je tako jednostavno! Jednostavno kao i sada.
K.S. Luis, odlomak iz knjige “Pisma starijeg đavola mlađem” (1942)
Izvor: Vidovdan.org
