Do kraja 18. veka, velike boginje su predstavljale naročito zastrašujuće oboljenje, ne samo zato što je često bilo smrtonosno, već i zato što bi oni koji prežive bili trajno izobličeni ožiljcima od boginja na koži.
Kako je sve počelo?
U sedamnaestom veku, ljudi u Turskoj su počeli sami sebe namerno da inficiraju blagim oblikom velikih boginja, nadajući se da će postati imuni od ozbiljnog napada. Ogrebali bi sebe inficirajući se tečnošću iz plihova osoba koje su imale blagi slučaj. Neki su, od toga, razvili blagu infekciju dok je kod drugih došlo do teških ožiljaka – ili smrti.
Gospođa Meri Vortli Montag (Mary Wortley Montagu) je 1718. saznala za ovu praksu kada je otišla u Tursku sa svojim mužem, koga je tamo nakratko poslao britanski ambasador. Dok je bila tamo, izvršila je tu proceduru na svojoj deci, i ona su uspela da prođu bez oboljenja. Pošto je bila poznata kao donekle ekscentrična, niko je nije slušao kada je o tome ispričala svojim sunarodnicima Britancima.
U međuvremenu, u Americi, lekar iz Bostona, Zebdijel Bojlston (Zabdiel Boylston), inokulisao (zarazio) je 241 osobu tokom epidemije variole, zbog čega je veliki broj osoba umro. Bio je veoma kritikovan zbog onoga što je uradio, i njegove ideje su takođe ignorisane.
Edvard Džener i njegovi sumnjivi eksperimenti
Nazad u Gločesterširu, u Engleskoj, seoski lekar, Edvard Džener (Edward Jenner), odlučio je da pokuša da inokuliše (zarazi) ljude kravljim boginjama u nadi da će im to pružiti imunitet od velikih boginja (variole).
Džener je 1796. inokulisao osmogodišnjeg dečaka Džejmsa Fipsa protiv kravljih boginja, koristeći tečnost iz plihova kravljih boginja sa ruke muzilje. Dva meseca kasnije, Džener je namerno inokulisao mladog Džejmsa samim velikim boginjama. Dečak nije dobio bolest. Ostalo je istorija.
Džener je nazvao proces vakcinacija (od vaccinia, latinsko ime za kravlje boginje). Vakcinacija se brzo raširila celom Evropom.
Džejms Fips – prva žrtva vakcinacije?
Džejms Fips, osmogodišnji dečak koga je prvobitno vakcinisao Džener 1796. godine, revakcinisan je 20 puta i umro je u dvadesetoj godini starosti. Dženerov sopstveni sin, koji je takođe vakcinisan nekoliko puta, umro je u dvadeset i prvoj godini starosti. Oba smrtna slučaja prouzrokovana su tuberkulozom, stanjem koje su neki istraživači povezali sa vakcinom protiv variole.
Luj Paster i njegova “vakcina protiv besnila”
Kasnije je Luj Paster (Louis Pasteur) otkrio da može da oslabi (ili ublaži) klice, bilo zagrevanjem, bilo izaganjem hemikalijama. Koristio je ovo kao osnovu za vakcine. Time je počela praksa ubrizgavanja živih klica u ljude. Paster je 1885. isprobao svoju vakcinu protiv besnila (hidrofobije) na devetogodišnjem dečaku, Džozefu Majsteru, koga je ozbiljno ujeo pobesneli pas. Dečak je preživeo. Ostalo je istorija.
Paster je vakcinisao Džozefa Majstera i dečak je preživeo ujed psa. Međutim, istog dana, nekoliko drugih osoba, uključujući vlasnika psa, takođe su ujedeni – i svi su ostali zdravi. Druga deca nisu bila toliko srećna. Metju Vidau je umro nakon što ga je lično Paster vakcinisao. Takođe, drugi dečak, Luj Peletje, umro je nakon Pasterovog tretmana.
Dr Čarls Bel Tejlor (Charles Bell Taylor) je u časopisu National Review iz jula 1890. godine naveo listu slučajeva u kojima su Pasterovi pacijenti umrli dok su psi koji su ih ujeli ostali dobro. Drugim rečima, vakcina je očigledno ubila te ljude, jer psi uopšte nisu bili besni.
Izbegao vakcinu i ostao živ
Francuskog poštara, Pjera Raskola, kao i još jednog čoveka, napao je pas koji je navodno bio besan. Raskol nije zaista bio ujeden, jer zubi nisu probili odeću i nije imao povrede. Njegov prijatelj je, međutim, bio ozbiljno ujeden.
Šta se desilo dvojici čoveka?
Raskola je poštanska uprava naterala da prođe Pasterov tretman, što je on i uradio od 9. do 14. marta. Manje od mesec dana kasnije, 12. aprila, razvili su se ozbiljni simptomi. Bol je bio naročito snažan u predelu inokulacije.
Istoričar Hjum (E.D. Hume) navodi šta se potom desilo: “On je 14. aprila umro od paralitičke hidrofobije, nove bolesti koju je na svet doneo Paster. Nije čudo da je profesor Majkl Piter (Michael Peter) izjavio, ‘G. Paster ne leči hidrofobiju; on je daje!’ ”- E.D. Hume, Bechamp or Pasteur? A Lost Chapter in the History of Biology, 1947, p.198
Ali šta se desilo Raskolovom prijatelju, koji je zaista bio ujeden? On je odbio da ode u Pasterov institut radi vakcinacije protiv besnila, i ostao je odličnog zdravlja!
Paraliza i smrt nakon vakcine
Medicinski časopisi su puni takvih priča. Članak u časopisu The Archives of Neurology and Psychiatry (januar 1951) navodi da su dva pacijenta ostala paralizovana nakon što su dobili Pasterovu vakcinu protiv besnila.
Časopis Journal of the American Medical Association (14. januar 1956) izneo je detalje skupa francuske medicinske akademije iz Pariza. Na skupu je govoreno o Korsakovljevoj psihozi. Napomenuto je da su osobe koje su primile Pasterovu vakcinu protiv besnila mogle, dvadeset godina kasnije, da budu pogođene Korsakovljevom psihozom, neprekidnim stanjem delirijuma.
Na istom skupu raspravljalo se o listi pacijenata koji su umrli nakon primanja Pasterovog tretmana protiv besnila. Rasprava nije privukla veliku pažnju u to vreme. Od tada se nije puno toga promenilo.
U videu ispod možete pogledati zašto vakcine nisu sigurne (štaviše, sadrže teške metale poput žive), kako je vakcinacija povezana sa autizmom, ali i sa mnogim drugim oboljenjima.
Sve o vakcinama možete saznati i u knjizi ”Vakcine – Novi genocid?” od Vensa Ferela koju možete pročitati u PDF formatu na ovom linku ili kupiti klikom ovde.
