Tarahumara, ili kako sami sebe nazivaju Raramuri (“ljudi koji trče”) je pleme Indijanaca nastanjeno u Kanjonu bakra, koji preseca planinski venac Sijera Madre Oksidental u Meksiku.
Danas ovo neverovatno pleme broji oko 40-ak hiljada pripadnika i jedina su ljudska zajednica na svetu čija se istorija i kultura temelje na trčanju. Zabeležen je slučaj jednog istraživača koji je 10 sati na mazgi jahao planinom Sijera Madre, dok je pripadnik plemena Tarahumara istu razdaljinu pretrčao za svega 90 minuta.
Izbegavši španske osvajače u 16. veku, čuvajući kulturu stanovanja u pećinama, Tarahumara pleme ostalo je poznato i po smirenosti i nadljudskoj izdržljivosti, zahvaljujući kojoj trčeći prelaze velike razdaljine na negostoljubivom terenu.
Tarahumara i tradicija trčanja
Ljudi iz ovog indijanskog plemena podeljeni su u mala sela koja su međusobno udaljena i po nekoliko sati trčanja, razasuta po strmim obroncima kanjona i na 3.000 m nadmorske visine.
Jedan od najvažnijih događaja u plemenu Tarahumara jesu rarajipari trke, koje se održavaju nekoliko puta godišnje. Traju i po nekoliko dana, a održavaju se vekovima, uvek sa istim pravilima i uvek između dva susedna sela.
Pripreme za trku vrše se nedeljama, a seoske starešine biraju 10 najboljih trkača koji će predstavljati selo. Trka počinje predveče u jednom od sela i trči se prema drugom selu udaljenom nekoliko stotina kilometara.
Ekipe trče paralelno jedna uz drugu međusobno dodajući jedni drugima drvenu loptu. Oba tima se trude da dođu do cilja, a najveća sramota je izgubiti loptu. Neverovatna je činjenica kako ih šutiranje lopte, pritom drvene, ne usporava, a još fascinantnije je to što uopšte ne izgledaju umorno.
“Ljudi koji trče” jačaju stopala od malena
Iako je teško poverovati u to, Tarahumare jačaju svoja stopala od malena tako što, trčeći kroz šumu, jedni drugima dodaju drvenu loptu.
Ovi neverovatno izdržljivi trkači uspevaju da pretrče toliko kilometara u obući malo čvršćoj od japanki upravo zato što su istrenirani da ne štede svoja stopala, tvrde naučnici.
Doktor Nikolas Romanov, specijalista za tehnike trčanja koji je trenirao britanske olimpijce, kaže: “Postavljena obuća s vazdušnim jastucima apsorbuje udar, umesto da se to događa prirodnom kompresijom zglobova. Tako naše noge postaju ukočene i neelastične”.
U čemu je tajna bosonogih Tarahumara?
Mnogi se pitaju kako to da ljudi koji žive u tako skromnim uslovima nadmašuju sposobnosti trkač koji treniraju po vrhunskim programima. Deo odgovora se krije u njihovom načinu ishrane.
Toni Ramirez, američki stručnjak za hortikulturu decenijama je istraživao ishranu Tarahumara. Meso, jaja i mleko gotovo uopšte ne jedu. Ipak, neki nutricionisti u Americi bi rekli da su oni skoro na izgladnjujućoj ishrani.
“Sve što oni jedu i vi lako možete da nabavite. Pretežno se hrane pasuljem, voćnim sokovima, ljutim papričicama, divljim zelenim povrćem, kukuruzom i čijom” – kaže Ramirez.
Omiljeno piće Tarahumara je napitak koji se dobija rastvaranjem semena čilija u vodi, uz dodatak šećera i malo soka od limete. Ove minijaturne semenke bogate su omega-3 masnim kiselinama, proteinima, vlaknastim materijama i oksidansima.
Njihova neverovatna prirodna izdržljivost i sjajno zdravlje, međutim, nije isključivo posledica fizičkog aspekta. Tarahumare su veoma savesni i moralni ljudi i žive u svetu bez krađe, ubistva, samoubistva i surovosti.
